Put za Santijago

Hodočašće „Put za Santjago“

“U početku nisam bio siguran u vezi toga, jer je to značilo da imam dijalizu u centrima koje nisam poznavao. Brinuo sam o iglama, da li mogu da podnesem dijalizu, šta će se desiti ako se razbolim. Brinuo sam i o vaskularnom pristupu i šta će biti ako ne uspem da pronađem centre na putu. Ali na kraju sam odlučio da idem sa njim i počeo sam da planiram maršrutu.”

Put za Santjago, poznat i kao Put Svetog Jakova, okuplja hodočasnike iz cele Evrope još od osmog veka. Juan Antonio Rangel, španski pacijent na dijalizi, govori nam o svom iskustvu hodočašća na tom dugom putu.

Tokom 2008. godine, kada sam imao 33 godine, počeo sam sa dijalizom u centru za dijalizu u Osuni, oko 90 kilometara od Sevilje. Oduvek sam bio radnik na farmi u svom rodnom gradu Akvadulče, a u slobodno vreme sam izlazio sa prijateljima ili planinario. Godine 2010., moj bliski prijatelj je predložio da idemo na hodočašće na Putu za Santjago, pošto je on to ranije već radio i otkrio kako je to nezaboravno duhovno iskustvo.

Na putovanju

Prvog dana, u šest sati uveče, popeo sam se na autobus u mestu Orense, gradu udaljenom oko 50 kilometara od severne granice sa Portugalijom. Tog istog dana imao sam ujutru dijalizu i dobio sam potvrdu centara za dijalizu koje bi trebalo da posetim tokom hodočašća. Sledećeg dana, u šest sati ujutru, sišli smo iz autobusa, i upoznao sam španski par koji je takođe pošao u Santjago. Odlučili smo da zajedno počnemo putovanje i kada smo stigli u katedralu Orense, dobili smo prvi pečat u našem „pasošu hodočasnika“.

Prva ruta je bila duga 22 kilometra – bilo je teško, ali je vredelo. Sreli smo puno ljudi na putu i grupa je postala veća. Uveče nas je jedna gospođa pozvala u svoju kuću na večeru. Imali smo najbolju govedinu koju sam ikada jeo.

Te noći, u hostelu, svi su planirali sledeću rutu na svom putovanju, ali sam ja morao da se pozdravim pošto sam saznao da je hostel udaljen samo 12 kilometara od mesta gde je najbliža bolnica za dijalizu. Iznenadio sam se kada sam po povratku iz bolnice saznao da me je grupa čekala! Odlučili su da ne nastave putovanje bez mene, čak iako će neki od njih stići u Santjago kasnije nego što su planirali.

Tako smo od tada radili. Svi su pomagali jedni drugima, svako je poštovao one koji su imali zavete na ćutanje, a oni koji su bili ispred ostatka kolone kupovali su i pripremali hranu za sve ostale. Onih dana kada sam imao dijalizu, imali smo kraće rute tako da sam mogao da budem u hostelu do podneva. Uveče smo svi večerali zajedno, ćaskali i smejali se sa drugim hodočasnicima.

A shared experience

PPacijent na putu ka ruti „Put za Santijago“ — Huan Antonio Ranhel uživa na svom odmoru

Ono što čini iskustvo posebnim je podeliti ga sa osobama svih uzrasta: mladić od 17 godina koji je krenuo sa svojim roditeljima, parovi, stariji ljudi, muškarci i žene. Nije bitno odakle je neko, njihova rasa nije važna, niti njihova religija. To je bio neprocenjiv moralni i duhovni doživljaj.

Osim fantastičnih uspomena, ja sada imam nove prijatelje – prijatelje sa kojima sam još uvek u kontaktu. Svi smo otišli sa osećanjem sreće i nade da ćemo doživeti ovakvo iskustvo ponovo. Mislim da bolest ne treba uvek da se koristi kao izgovor. Svi mi možemo da pokušamo da idemo na svoje lično hodočašće. Za mene je to bio izazov za moju bolest, pošto sam ga prevazišao, shvatio sam da dijaliza nije uvek prepreka da radim ono što volim, to je samo činjenica koju treba uvek da imam na umu.

Želeo bih da zahvalim svima koji su mi pomogli na ovom hodočašću: prijateljima, porodici, osoblju klinike Osuna, mojim kolegama hodočasnicima, kao i narodu Galicije za njihovu ljubaznost i gostoprimstvo.

Hemodijalizni pacijenti